borba

Pre nekog vremena, koleginica mi je saopstila da je ispred faksa cula zenu koja na tom istom faksu I radi kako izgovara “To nisu ljudi, to su studenti”.  Mom zgrazavanju nije bilo kraja, medjutim,tek sada shvatam da je to krilatica vecine koja je u kontaktu sa nama i koja ima taj posao zahvaljujuci studentima.

 

U subotu sam isla na rucak u menzu. Inace, subotom i nedeljom nemamo veceru vec dobijamo neke pakete, hleb star vise dana i neko meso koje je pred istekom roka. Ovoga puta, meso nije bilo samo pred istekom roka. Od najobicnije salame, naime, dovitljivci su napravili sunku. Nasekli salamu, i preko originalne etikete zalepili drugu, onu sa sunke. Prvo i prvo, niko od nas nije glup i lud, znamo mi da uocimo razliku izmedju dva naizgled ista mesna proizvoda, drugo, kako se to niko nije pitao sta se sve moze desiti nasem zdravlju?  Ocekuju od nas da jedemo meso kome je rok istekao a da nam pritom nista ne fali? Kaze: salama, proizvedena 15.08.2013 upotrebljiva do 09.09.2013 preko te etikete, nalazi se druga : Sunka, proizvedena 05.09.2013 upotrebljiva do 15.09.2013. Danas je 12.09.2013 i ja sam se umalo otrovala hranom. Tacno je da ne placamo mnogo ishranu u menzi, ali ovo stvarno nema smisla. Negde u aprilu sam umalo pojela budjavu cokoladicu. Svaki student koji je bio prinudjen da se hrani u menzi zna koliko nam taj dezert znaci jer je neretko i najukusnija i najsvezija stvar na celom meniju. Nas tridesetak je zena koja u toj menzi radi ubedjivala da su cokoladice i dalje jestive, ako se pritom samo ukloni ubudjali deo. Kada smo svi odbili da je poslusamo i kada smo sve cokoladice pobacali u kantu, doticna je izjavila kako smo nezahvalni. MI? Nezahvalni? Nezahvalni su oni koji bi da se bogate preko nase grbace! Tacno je da je ishrana u menzi jeftina i da su im resursi stoga ograniceni, ali.... ovo stvarno nema smisla. Ja svom psu ne bih dala ono da jede.

 

Pitam se kad li cu i da li cu docekati da me u ovoj drzavi tretiraju kao coveka!

Vec tri godine studiram i zivim Nisu. Ocekivala sam da cu moci da se ponasam slobodnije i da necu osecati stege koje sam osecala dok sam zivela u rodnom gradu. Naime, od kada znam za sebe, znam da me privlace osobe istog pola. U pocetku sam se mnogo plasila i to iz krajnje opravdanih razloga, medjutim kako je vreme proticalo sve manje i manje sam se plasila da pokazem i tu stranu svoje licnosti. Ocekivala sam da cu smeti da se prosetam gradom drzeci devojku za ruku.... Sve one male stvari koje zelite da radite dok je neko koga volite pored vas.  3 godine kasnije, ja jos uvek nisam upoznala osobu koja ima hrabrosti da isto to i uradi. Problemi sa LGBT zajednicom i uspostavljanjem kontakta sa istom su ogromni. Prva godina je bila neverovatno stresna, pored toga sto sam bila izgubljeni brucos isto tako nisam znala kome smem a kome ne smem da se otvorim. Ne postoje gay friendly kafici a kamoli gay klubovi. NVO koje se time i bave nisu dovoljno dobro organizovane na tom polju. Na netu nema dovoljno informacija o radionicama tog tipa kao ni informacija o bilo kakvim zurkama. Ne mogu da kazem da ne postoji interesovanje ljudi niti mogu da okrivim bilo koga za nekompetentnost u radu sa LGBT zajednicom, ali mogu da okrivim strah. Od trenutka kada sam u potpunosti prihvatila samu sebe sam se suocila sa strahom od okoline i njene reakcije na mene. Ne kazem da je taj strah bezrazlozan ali isto tako smatram da je ponekad preteran. Kada se upoznajem sa nekim sigurno mu necu pruziti ruku i reci,hej ja sam i gej. Nemam potrebu, jer mi seksualna orijentacija u tom smislu nikad nije bila ni bitna.Ne zelim da ljudi o meni sude na osnovu nje. Dopusticu da me taj neko upozna i kada taj neko krene da prica o svom emotivnom zivotu ili me direktno pita nesto o mom emotivnom zivotu, tada odbijam da cutim. Ne reaguju svi isto, nisu svi toliko ni odusevljeni, ali 90% reakcija je sasvim normalno i pozitivno.Moramo da shvatimo da se ovo drustvo samo menja i da su ljudi sve vise svestraniji. Moramo da shvatimo da je ovo nas trenutak da izadjemo iz tih ormara i da pokazemo ljudima da zapravo postojimo, a ne da smo samo tamo nesto sto je izmislila USA. Fascinira me to sto vecina LGBT zajednice zeli da vidi neki pomak, ali odbija da se direktno umesa u aktivnosti koje bi tome doprinele. I to me mnogo nervira. Po dobrom starom srpskom obicaju, hajmo da kritikujemo nesto a da se ne trudimo da ista promenimo. Svaki pripadnik LGBT zajednice mora da pokusa da svojim ponasanjem pokaze svojoj okolini da smo mi isti kao i bilo koji drugi gradjani ove zemlje. Trebamo da prevazidjemo taj strah od suocavanja sa okolinom, ne kazem da je to nesto lako, ali moramo da se slozimo da je to nesto krajnje neophodno. Nerviraju me ljudi koji samo sede i cekaju da drugi odrade posao umesto njih, nerviraju me i oni koji sabotiraju one koji pokusavaju da rade. Hajde da se vec jednom slozimo i krenemo da delamo kao zajednica.