borba

Vec tri godine studiram i zivim Nisu. Ocekivala sam da cu moci da se ponasam slobodnije i da necu osecati stege koje sam osecala dok sam zivela u rodnom gradu. Naime, od kada znam za sebe, znam da me privlace osobe istog pola. U pocetku sam se mnogo plasila i to iz krajnje opravdanih razloga, medjutim kako je vreme proticalo sve manje i manje sam se plasila da pokazem i tu stranu svoje licnosti. Ocekivala sam da cu smeti da se prosetam gradom drzeci devojku za ruku.... Sve one male stvari koje zelite da radite dok je neko koga volite pored vas.  3 godine kasnije, ja jos uvek nisam upoznala osobu koja ima hrabrosti da isto to i uradi. Problemi sa LGBT zajednicom i uspostavljanjem kontakta sa istom su ogromni. Prva godina je bila neverovatno stresna, pored toga sto sam bila izgubljeni brucos isto tako nisam znala kome smem a kome ne smem da se otvorim. Ne postoje gay friendly kafici a kamoli gay klubovi. NVO koje se time i bave nisu dovoljno dobro organizovane na tom polju. Na netu nema dovoljno informacija o radionicama tog tipa kao ni informacija o bilo kakvim zurkama. Ne mogu da kazem da ne postoji interesovanje ljudi niti mogu da okrivim bilo koga za nekompetentnost u radu sa LGBT zajednicom, ali mogu da okrivim strah. Od trenutka kada sam u potpunosti prihvatila samu sebe sam se suocila sa strahom od okoline i njene reakcije na mene. Ne kazem da je taj strah bezrazlozan ali isto tako smatram da je ponekad preteran. Kada se upoznajem sa nekim sigurno mu necu pruziti ruku i reci,hej ja sam i gej. Nemam potrebu, jer mi seksualna orijentacija u tom smislu nikad nije bila ni bitna.Ne zelim da ljudi o meni sude na osnovu nje. Dopusticu da me taj neko upozna i kada taj neko krene da prica o svom emotivnom zivotu ili me direktno pita nesto o mom emotivnom zivotu, tada odbijam da cutim. Ne reaguju svi isto, nisu svi toliko ni odusevljeni, ali 90% reakcija je sasvim normalno i pozitivno.Moramo da shvatimo da se ovo drustvo samo menja i da su ljudi sve vise svestraniji. Moramo da shvatimo da je ovo nas trenutak da izadjemo iz tih ormara i da pokazemo ljudima da zapravo postojimo, a ne da smo samo tamo nesto sto je izmislila USA. Fascinira me to sto vecina LGBT zajednice zeli da vidi neki pomak, ali odbija da se direktno umesa u aktivnosti koje bi tome doprinele. I to me mnogo nervira. Po dobrom starom srpskom obicaju, hajmo da kritikujemo nesto a da se ne trudimo da ista promenimo. Svaki pripadnik LGBT zajednice mora da pokusa da svojim ponasanjem pokaze svojoj okolini da smo mi isti kao i bilo koji drugi gradjani ove zemlje. Trebamo da prevazidjemo taj strah od suocavanja sa okolinom, ne kazem da je to nesto lako, ali moramo da se slozimo da je to nesto krajnje neophodno. Nerviraju me ljudi koji samo sede i cekaju da drugi odrade posao umesto njih, nerviraju me i oni koji sabotiraju one koji pokusavaju da rade. Hajde da se vec jednom slozimo i krenemo da delamo kao zajednica.